Tehnika i elektronika omiljene su porodične „zanimacije“ uz koje je odrastao, pa je bilo sasvim logično da postane inženjer elektrotehnike. Još kao dijete sam time želio da se bavim, kaže Aleksandar Stjepanović, rukovodilac Sektora za tehničku podršku u kompaniji Prointer ITSS, a baš u tom sektoru po čitav dan imate čime da se bavite. 

Tačnije, tu po čitav dan zvone telefoni i stižu mejlovi, jer Aleksandar i njegov tim održavaju računarsku opremu. Bio problem mali ili veliki, zna se kome će najprije biti prijavljen.

„Održavanje računarske opreme podrazumijeva računare, štampače, skenere, multifunkcionalne uređaje, video nadzore, sisteme tehničke zaštite. Mi smo interna podrška za kompaniju i eksterna, za naše klijente, i uvijek moramo biti na raspologanju“, objašnjava Aleksandar. 

Kao prva linija podrške, na raspolaganju je servis-desk služba koja prima pozive i radi neku vrstu „trijaže“. 

„Ukoliko se problem može riješiti telefonom, rješava se. Ako ne, sve se prosljeđuje dalje, dok ne otkrijemo o čemu se radi i kako to da popravimo. Tako da poziva i posla nikad ne fali“, kaže Aleksandar koji je na svakodnevnu užurbanost jednostavno navikao. 

Možda i zbog toga što je počeo da radi još dok je studirao, a kasnije je sličan sektor vodio i u Poštama Srpske.     

„U tom sektoru nikad nije dosadno, ali sam u jednom trenutku poželio dodatni izazov i zato sam došao u Prointer. Moj posao je takav da svaki dan morate da učite i konstantno budete u korak s vremenom i savremenim tehnologijama, a ovdje sve to mogu“, kaže Aleksandar. 

Baš zato vjeruje da je kod mlađih naraštaja u njegovom timu, ali i svih onih koji bi da se u taj posao uključe, najvažnija želja za učenjem, a sve ostalo se, kaže, vremenom može postići. 

„Bez obzira na iskustvo i to koliko u startu znaju ili ne znaju, bitna je želja da se stalno uči nešto novo i da vole to što rade. Mislim da je to pravi recept“, smatra Aleksandar. 

Što se tiče recepata „za poslije posla“, njih ima nekoliko. Pogledati neku dobru utakmicu. Ili odigrati koju partiju bilijara sa prijateljima. U jedan od boljih spada i basket, naročito kad se igra u već popularnoj IT ligi. 

„Volim sport jer me on opušta, ali sve manje stižem da se i time bavim. Kod kuće me čeka porodica u kojoj je i novi, dvomjesečni član“, kaže Aleksandar i uz širok osmijeh priznaje da to samo po sebi znači da opuštanja nema.